Mo­ral- ri­ječ ko­ja ozna­ča­va če­sti­tost, ljud­skost, do­sto­jan­stvo. Nje­go­ve cen­tral­ne vri­jed­no­sti su do­bro, is­prav­no i pra­ved­no. Pre­ma tu­ma­če­nji­ma Hri­sto­vog uče­nja, mo­ral­nost je do­bro­ta pre­ma sla­bi­ji­ma. Ni­če je de­fi­ni­sao mo­ral kao smje­lost ja­čih, a Pla­ton kao stva­ra­lač­ku har­mo­ni­ju cje­li­ne. Na­ža­lost, ja od ovih oso­bi­na i ka­rak­te­ri­sti­ka ko­je bi tre­ba­lo da de­fi­ni­šu mo­ral u da­na­šnjem vre­me­nu ne vi­dim baš ni­jed­nu. Če­sto se go­vo­ri i pi­še o kri­zi mo­ra­la, vje­ro­vat­no u na­di da je, kao i sva­ka kri­za, i ova pro­la­zna... Me­đu­tim, sve su (ne)pri­li­ke da se za­šlo mno­go du­blje i da sve ma­nje ima na­de da od mo­ra­la osta­ne ba­rem ne­što.
Bru­ka­nje nje­go­vog obra­za pri­sut­no je na sva­kom ko­ra­ku i u svim seg­men­ti­ma dru­štva. Čak je po­želj­no spr­da­ti se na nje­gov ra­čun, jer ko je mo­ra­lan, po da­na­šnjim ar­ši­ni­ma vje­ro­vat­no ni­je nor­ma­lan.N or­me ko­je su nam na­met­nu­li oni ko­ji da­nas ko­lo vo­de, sve vri­jed­no­sti ko­je mo­ral no­si u se­bi ba­ci­li su pod no­ge. Ga­ze ga gdje stig­nu, po­ni­ža­va­ju i gu­še sva­ki po­ku­šaj da se po­bu­ni. Ka­da se sa­vje­stan i svje­stan čo­vjek i po­bu­ni i po­ku­ša da uka­že šta je za­pra­vo su­šti­na, s dru­ge stra­ne ču­će pi­ta­nje: ‘’ U kom vi­je­ku ti ži­viš’’? To je na­čin da mu se ka­že da je za­o­stao za vre­me­nom, jer is­ka­zu­je ne­ke mo­ral­ne vri­jed­no­sti ko­je ni­su u skla­du sa sa­vre­me­nim shva­ta­nji­ma.
Ja ap­so­lut­no vje­ru­jem da bi mo­ral u svim vre­me­ni­ma mo­rao bi­ti je­din­stven i sta­lan. Neo­p­hod­no je da bu­de rav­no­du­šan na vri­je­me i pro­stor, jer on je oči­gled­na isti­na, za ko­ju ne bi smje­lo bi­ti bor­be i do­ka­zi­va­nja. Ne bi smje­lo da se za nje­ga gla­sa, da se ras­pra­vlja i da se mi­je­nja. On bi mo­rao bi­ti uko­ri­je­njen u svom bi­ti­sa­nju u sa­moj svo­joj pri­ro­di. Po­sto­ji raz­li­či­to tu­ma­če­nje mo­ra­la iz­me­đu vjer­sko -so­ci­o­lo­ških dru­šta­va, ali su­šti­na osta­je ista. On ni­je prah da se ras­pr­ši ili teč­nost da is­pa­ri. Da­kle, po­sto­je sa­mo oni ko­ji su se od­re­kli mo­ra­la i na ne­ki na­čin le­ga­li­zo­va­li ne­mo­ral. Zna­či da je čo­vjek taj ko­ji je kriv za su­no­vrat čo­vje­ka. In­sti­tu­ci­je ko­je bi mo­ra­le da se bo­re pro­tiv sve­ga što ne­mo­ra­li­sti pro­mo­vi­šu, a to su po­ro­di­ca, na­ci­ja, dr­ža­va, imo­vi­na i vje­ra go­to­vo sve su već ra­zo­re­ne. Osta­je je­di­no pro­mo­ci­ja ne­mo­ra­la, ko­ja se pred­sta­vlja kao ne­što ‘’in’’, a mo­ral­no kao ne­što za­sta­re­lo i za­o­sta­lo. Za sva po­sr­nu­ća ko­ja su nas po­sled­njih go­di­na za­de­si­la je­dan od glav­nih uzro­ka je po­lju­lja­nost tra­di­ci­o­nal­nih vri­jed­no­sti. Sa­mim tim do­la­zi do sla­bih ve­za, go­to­vo ni­ka­kvih iz­me­đu po­ro­di­ce i dru­štva. Na ta­kvu pod­lo­gu se ne mo­že ni­šta dru­go pri­mi­ti ne­go ono što je za­si­ja­no. Ne mo­že se ono što je mar­gi­na­li­zo­va­no pro­bi­ti do svo­je sr­ži. Se­bič­nost je ta­ko­đe je­dan od raz­lo­ga što nam ne cvje­ta­ju ru­že. Ma­lo,vr­lo ma­lo je onih ko­ji raz­mi­šlja­ju is­prav­no, mo­ral­no i ko­ji mi­sle na dru­ge.Od­go­vor­nost što smo iz­gu­bi­li mo­ral­nost je da­kle u svi­ma na­ma, kao što je od­go­vor­nost na svi­ma na­ma za neo­p­hod­nu pro­mje­nu ta­kvog sta­nja.
U ovom vre­me­nu bur­nih pre­vi­ra­nja, gdje jed­ni ne­mi­lo­srd­no gu­be, a dru­gi su­ro­vo gra­be i oti­ma­ju, mo­ra­mo se bo­ri­ti za ma­kar ma­le is­ko­ra­ke u prav­cu do­sto­jan­stve­nog i ci­vi­li­zo­va­nog ži­vo­ta. To se si­gur­no ne­će do­go­di­ti, ako na­ša ma­lo­du­šnost bu­de stal­no okre­nu­ta pro­šlo­sti, i ako u ne­kom vre­me­nu ko­je je bi­lo bo­lje bu­de­mo tra­ži­li utje­hu. Sva­ko vri­je­me no­si svo­je bre­me, ali uvi­jek po­sto­ji pri­li­ka da po­sta­ne­mo i osta­ne­mo lju­di. Ako se po­vi­nu­je­mo pred pli­mom pro­sta­klu­ka, pri­mi­ti­vi­zma, neo­d­go­vor­no­sti, se­bič­no­sti, pred pli­mom ko­ja pri­je­ti da uni­šti sve ljud­sko, od nas će osta­ti sa­mo olu­pi­na i ni­šta vi­še. Prav­da­ti svo­ju ne­moć i ne­mo­guć­nost opi­ra­nja ne­ka­kvom zlom sud­bi­nom u naj­ma­nju ru­ku je neo­pr­o­sti­vo. Onaj ko­ji ne­mo­ral vi­di kao svo­ju po­tre­bu i na­čin da po­ko­pa svr­hu ži­vo­ta, a to su lju­bav i isti­na, ne­će se za­u­sta­vi­ti u svom su­lu­dom po­ho­du. Ako se bu­de­mo po­vla­či­li pred ta­kvi­ma, on­da smo na ‘’do­brom’’ pu­tu da po­sta­ne­mo kao oni. A to nji­ma i je­ste cilj-op­šti su­no­vrat mo­ral­nih vri­jed­no­sti. Za­to, bo­ri­te se pro­tiv ne­mo­ra­la. Bo­ri­te se za mo­ral i svo­je do­sto­jan­stvo. Vra­ti­te se u sr­ce svog po­sto­ja­nja. U po­ro­di­cu, u du­še pri­ja­te­lja, u svo­ju slo­bo­du. Ne do­zvo­li­te da vas sko­ro­je­vi­ći od­ve­du u sli­je­pu uli­cu. Ta­mo ne sta­nu­je mo­ral. Ja sam na glav­noj dža­di, onoj što ide ka čo­vje­ku. I ja i moj bič. Jer ne­mo­ral je kič.
(Autor je pje­snik)


Pi­še: Mag­da PEter­nek